Privodila sam studije kraju, dobila više slobodnog vremena i ostavila oglas da sam voljna da čuvam nečije dete. Kriterujem je bio: deca od druge godine. Ne mlađa. Ne beba. Onda sam upoznala Milicu.

Mejl njene majke je usledio jedne zimske večeri i nakon kratkog dogovora, rešile smo da se vidimo, upoznamo, kao i da čujem šta je to što je njoj potrebno od bebisiterke. Nisam prethodno imala iskustva u čuvanju dece, a smatrala sam da sa bebama ne znam… Ukratko, nisam se baš uklapala u profil idealne bebisiterke.

Način na koji mi je ukazala poverenje, bio je čudnovat, ali istovremeno dovoljno ubedljiv da ipak pristanem da čuvam njeno dete. I tu počinje jedna divna priča. Sjajna saradnja. Mnogo dobronamernih ljudi. Porodica sa srcem. Prijateljstvo i iskrenost.

Pri prvom susretu sa Milicom, rastopila sam se, kao i svi koji vide lepo, zdravo, slatko dete koje im bude zanimljivo prvih pola sata, a kasnije već ne znaju šta će. Nama se to nije desilo. Brzo smo se sprijateljile, provodile vreme zajedno, šetale, ručkale, spavale, čitale, gledale Mašu i Medveda, skakale, pevale, igrale se, ljuljale, klackale, grlile, smešile, volele. Nisam očekivala toliku fleksibilnost od jednogodišnjeg deteta, te sam bila i više nego pozitivno iznenađena. Kako je vreme prolazilo, uvidela sam da Milica ima sjajne modele u svojim roditeljima prvenstveno, u kući ispunjenoj smehom, u lepim i toplim rečima i da je to glavni faktor što je prilagodljiva, vesela i živahna devojčica.

Ključ je u odnosima, u korektnoj i fer saradnji. Koliko su mi njeni roditelji, zajedno sa svim ostalim članovima porodice (baka, deka, ujak, ujna, njihova divna deca), ukazali poverenje, neograničavanje, slobodu da pitam, posavetujem, toliko sam istom merom uzvratila. Zvuči nestvarno, ali postoje i ovakvi primeri.

Oko godinu dana sam vodila zabeleške o Milici, njenim rečima, pesmama, motoričkim, muzičkim, ritmičkim, likovnim sposobnostima, socio-emocionalnom razvoju, događajima koji su me nasmejali, a koje će moći da pročita kada bude starija. Trudila sam se da što više zabeležim… I poklonila joj svesku za njen drugi rođendan u želji da jednog dana prelistavajući sazna koliko je bila prekrasna jednogodišnja devojčica i da je jedna Dijana uživala u njenom društvu.

4 Comments

  1. Veoma lep tekst. Nama roditeljima nije lako da nadjemo adekvatnu osobu za cuvanje deteta, pa je tvoja prica veoma inspirativna. I ja verujem da dete nece sa svakim, da jednostavno neko mora da mu se dopadne, pa onda ni rezultat ne izostaje!

    • Dijana Reply

      Hvala Vam. Slažem se, izbor osobe kojoj ćete sa puno poverenja ostaviti dete treba biti pažljiv. Pričajući kasnije sa Milicinom mamom i prisećajući se početaka, iskreno sam joj rekla kako nisam sigurna koliko bih tražila bebisiterku preko interneta da sam roditelj jer se nikad ne zna ko se krije iza ekrana. Međutim, rizik se u nekom slučaju isplati, kao i lična procena, a nama je doneo jedno divno prijateljstvo, na obostrano zadovoljstvo. A što se tiče dopadanja, da, dete oseća sve, pa tako i reflektuje svetu.

  2. Draga Dijana,uzivala sam dosam citala Vas tekst.Veliko je zadovoljstvo biti prava bebisiterka puna ljubavi.Smatram da je to jedan mnogo vazan zadatak i posao koji bi mnogi trebali vise da cene.Mozda tada krene manja briga oko izbora prave dadilje ili bebisiterke.Moje iskustvo je takodje divno.Jednom u zivotu sam bila bebisiterka i pamticu do kraja zivota to iskustvo.Imala sam srece da na kraju tog divnog i vaznog iskustva odmah postanem mama dve predivne devojcice.Bila sam bebisiterka ,takodje devojcici.Dve godine i malo vise smo se druzile,od njenog desetog meseca,pa sve do vrtica.Ponasala sam se kao da je moje dete,a nisam znala kako je to.Osecala sam veliku zelju i ljubav.Sada kada pogledam,bez lazne skromnosti gledala sam je isto kao moje dve devojcice.Ovim putem zelim joj neopisivu srecu u zivotu.Deca su radost sveta.

    • Dijana Reply

      Draga Tijana,

      Hvala Vam na lepim rečima i podeljenom iskustvu. Ovaj tekst, koji je objavljen pre skoro dve godine istinska je priča iz srca jedne mlade devojke koja je stekla predivne prijatelje. Složiću se u potpunosti da posao bebisiterke nimalo nije jednostavan jer prelazi granice nege, a poprima aspekte autentične brige za jedno biće o kom se odgovorno starate, kao zamena za roditelje koji nisu kod kuće. Ukoliko su odnosi među vama kao saradnicima harmonični, sve više ulazite u ulogu i dublje se dajete. Pošto Milicu i njene roditelje redovno posećujem, a i oni su česti gosti mog doma, imam običaj da kažem da je Mica pomalo i moje dete (to je taj utisak koji imate i Vi). I uvek se svi složimo da smo imali nezaboravan period. Iskreno, plašila sam se da će me zaboraviti jer je bila jednogodišnja devojčica tada (čuvala sam je do njene druge godine otprilike), ali odnos koji smo zajednički negovali rezultat je današnjeg Milicinog sjaja u očima, kada kao četvorogodišnja devojčica sa radošću kaže: “Dijana, ti si meni došla!” To se zaista ne može izmeriti! <3

Write A Comment