24Feb
2018
0

Da li je ikad kasno za učenje?

Ne. Nije.

Zašto to ljudi onda govore?

Jer se plaše.

Od čega imaju strah?

Neuspeha? Ili pak od uspeha?

Banalan primer mnogih “važnijih” stvari koje možemo učiti u životu može biti moj put učenja vožnje rolera.

Realno gledano, znala ili ne znala da ih vozim – svejedno je. Ni iz džepa ni u džep, što se kaže. Vožnja rolera nije bitna ni za moj posao, prijatelje, življenje. Ali, više od toga je – ona želja za novim, neistraženim.

Veliki sam ljubitelj vožnje bicikla i znate ono, kad imate nešto svoje – a vi gledate kako neko drugi nešto dobro radi. To može biti motivacija samo ukoliko ne kukate nad svojom sudbinom, nego se aktivirate. Gledajući roleraše Novog Sada koji, kako ja to volim da kažem, “lete” na bici stazama, poželela sam da naučim da vozim rolere. Svaki put bih, kad sretnem taj osećaj slobode na točkovima, nostalgično uzdahnula za nekim prošlim dečjim vremenima pitajući se zašto to Dijana nisi naučila u detinjstvu. Vidi kako bi sad uživala.

Bla bla bla. Dobijam rolere za svoj 25. rođendan od osobe koja tačno zna šta da odabere kao poklon leta Gospodnjeg 2015. Da, leto. Predivno vreme. Idealni uslovi za učenje.

Stanem na rolere, da naglasim – JEDVA stojim. Noge mi ne funkcionišu. Kao da ih je neko zalepio. Nesigurno stojim i gledam u beton bici staze koji predstavlja preveliku opasnost. I najmanja rupa ili neravnina na njemu, čini se kao savršena prepreka za reći: Odustajem od ovoga. Uostalom, zašto bih se uopšte mučila i plašila sebe ovim? Šta ti ovo treba u životu?

Srećom, kad imaš u pravom trenutku pravu podršku, svet se čini za nijansu lakšim mestom.

“Šta, ne možeš da pomeriš noge? Noge su ti funkcionalne, koliko znam. Dovedi svoj um do funkcionalnosti.”

I tako kreće moja borba sa rolerima. U sebi prepoznajem onaj odrasli strah, parališući – koji ne postoji kod deteta koje želi novu zabavu. Šta i ako padnem? – govori dete u meni, al’ odrasli se baš, baš buni.

One dve strane koje se međusobno sukobljavaju navodeći razloge za i protiv. Glasan i tih glas. Pa koji pobedi.

I tako moja borba traje sa rolerima traje. I dan-danas. Usred sveprisutne nesigurnosti i nestabilnosti i dalje pokušavam. U nadi da ću i ja jednog dana “leteti”.

Nećemo spominjati padove, sem: bilo ih je. I biće.

Svi mi možemo poleteti u bilo kojoj oblasti života. To je bez premca istinito. Ako se osmelimo. Strah je tu da oslabi i ubedi da nije vredno toga. Ili da nam da volju za suočavanjem.

Odaberite sami.

 

 

No Comments

Reply