Sedim na klupici jednog od mnogobrojnih igrališta Novog Sada. Vreme oko 19h. Devojčica od 8 godina (završila drugi razred) mi se obrati, polustidljivo, onako više sebi u bradu.

Klimnem glavom, a ona kreće da priča. Interesantno razmišljam: od celog igrališta, na kom je inače vrvelo od dece, ona se meni obraća. Pitam je sa kim je ovde, kaže sama. 

Počinjemo razgovor: u koju školu ide, koji je razred, kakav joj je učitelj, da li ima brata ili sestru, gde stanuje, sa kim živi, broj zgrade… Situacije iz škole, situacije iz kuće i razgovore sa mamom, bračni status njenih roditelja iz prošlosti prepričava.

Imam osećaj da joj treba kontakt sa nekim, na ovom, za nju usamljenom igralištu. Kaže, često joj je toliko dosadno da ne zna šta bi radila.

Posmatram je, skroz je mila, tiha, ali i željna pažnje. U drugom momentu shvatam da naše spontano i neobavezno ćaskanje dovodi do toga da imam sve informacije iz prve ruke o njoj. U roku od 10-15 minuta.

Blagim i nenametljivim tonom ističem kako bi ipak trebalo povesti računa o čemu priča sa strancima, da postoje i ne tako dobronamerni ljudi i da nikada ne treba odavati gde stanuje.

Kaže: “Ali nisam Vam rekla broj stana, ne biste znali na koji broj da pozvonite”. Istina. Ali za ne tako dobronamernog čoveka bi bilo dovoljno da samo sačeka ispred zgrade, u svojoj ne tako dobroj nameri (ovo mi je prošlo kroz glavu, nisam joj rekla!).

Par minuta zajedničkog ćaskanja prolazi i moja drugarica-devojčica u priči spominje koji je sprat u zgradi u kojoj stanuje sa porodicom.

Svako dalje prepričavanje je suvišno. Možda to ona ne radi sa svakom nepoznatom osobom na ulici i nikada joj se neće dogoditi ono što je meni, za tren, prošlo kroz glavu.

Možda je slagala sve podatke (volela bih da jeste!). Možda sam joj se jednostavno učinila “podobnom” za priču i bezopasnom za bilo kakav nedobronameran čin. Ipak, ovo je scenario (mač) sa dve oštrice u prijatnom poznanstvu dve osobe.

S druge strane, dosta je i primera gde se ne završi sve na spontanosti jednog sasvim-običnog-razgovora. Ulica, podjednako kao i internet, nije najbezbedniji način upoznavanja i odavanja ličnih podataka deteta.

Ova priča je priča posvećena svim roditeljima. Apel. Poruka. Zaštitimo decu svi zajedno.

Write A Comment