19Mar
2016
0

EI dete – srećnije dete

Emocionalna inteligencija je veština. Tačka. Svako dalje negodovanje “Ali ja to ne mogu”, “Takav sam rođen” i sl. nije baš opravdano. A najprirodnije, najspontanije, a i najkorisnije je ulaganje u dečju emocionalnost. Kako to? Čemu tvrdnja Emocionalno inteligentno dete – srećnije dete?

Moram da priznam da nisam bila emocionalno inteligentno dete, iz ugla odrasle osobe (sadašnje mene) gledano. I skupo me je koštalo, u mnogim situacijama.

Naleti emocija, preplavljeni neprijatni osećaji, nemogućnost kontrolisanja pojedinih emocija, nesposobnost prepoznavanja istih, čini se, nekad mi je stvarno zagorčavalo život. Niko mi nikada nije spomenuo ovaj vid inteligencije, a možda sam toliko vapila za nekim rešenjem.

Onda sam počela da odrastam, a pojedinim emocijama katkada stvarno nije bilo mesta. Situacije su nalagale tako. I šutneš ih jednom. One se vrate. Pa se počneš pitati…

Od prvog pitanja koje sam postavila sebi: “Zašto se pojedine emocije javljaju tako?” do onoga: “Kako mogu pomoći svojim emocijama, samokontroli, u krajnjem slučaju svojoj samosvesti?” put je bio dug i radan. Ali i sve više funkcionalan.

Tragala sam na milion načina, radila na svojim mislima i stabilnosti i uspela prevazići nimalo popularan stav: “To sam ja i moja priroda.”

Ali, detinjstvo je ipak pravo vreme za učenje veština poput ovih…

Emocionalne kompetencije su sinonim za mentalno zdravlje. Od najranijeg detinjstva početi, sa godinama sve manje problema imati! – parola koja deluje.

Šta deci treba za zdrav i srećan život, smislom ispunjen, osmehom obojen? Roditeljski modeli emocionalno inteligentnog odraza u ogledalu.

Ko nije krenuo, neka počne sada. Da bi dete razumelo sopstvene emocije, potreban mu je odrasli koji jasno i bez problema izražava svoje, koji se ne stidi da pokaže, kako pozitivne, tako i negativne emocije koje se javljaju. Potrebno mu je ohrabrenje kada plače, ne ono: “Ti si veliki dečak, ne smeš da plačeš!”

Dobro će mu doći imenovanja raznih situacija, igranje igara uloga koje su sjajna stvar za razvoj empatije i solidarnosti prema drugima, društvene igre u kojima poraz treba prihvatiti na zdravom nivou, ne menjajući naziv igre “Čoveče,  NE ljuti se”.

Radite na sebi, zajedno sa svojim detetom. Radi sebe. Radi njega.

Kada vidite emocionalne reakcije sopstvenog deteta i budete ponosni na nivo razumevanja i kontrole, kada osetite empatiju koju pokazuje prema drugim ljudima, životinjama, kada je njegova tuga zdrava emocija i nema besa u  okicama iako danas jede svoje “manje omiljeno” jelo… pogledajte se u ogledalo i nasmešite trudu.  Naučili ste ga važnoj lekciji: Kako se biva srećan.

O sličnoj temi možete pročitati OVDE.

No Comments

Reply