15Oct
2017
0

Imamo li previše ničega, premalo svega?

U vrtiću su deca sedela u polukrugu i razgovarala o tome šta ih čini srećnim. Neka od njih su navodila “Kad dobijem omiljenu igračku”, “Kad mi mama kupi omiljeni slatkiš”, “Kad me tata vodi na autiće za sudaranje” itd.

Sreća je relativan pojam za svakog od nas. Tako je N. izjavio da je srećan kad on i njegova porodica – mama, tata i još petoro braće i sestara sednu za isti sto i jedu bakin kolač iz žute činije.

Vaspitačica je ovu izjavu prenela njegovim roditeljima jer se razlikovala od ostalih, a sutradan je od istih roditelja dobila punu žutu činiju bakinog kolača. Želeli su da joj poklone nešto – ono što su mogli trenutno. Molili je da prihvati, onako od srca. Kažu da je N. bio ceo dan jako srećan što ga je vaspitačica pohvalila roditeljima. Ponovo srećan.

Deca, podjednako kao i odrasli, često nemaju dovoljno:

igračaka ili ti baš onu koju ima onaj pored;

garderobe – sindrom “Nemam šta da obučem”,

aktivnosti i znanja – pored sporta, engleskog, klavira, likovne sekcije, dramske sekcije, vajanja itd.

Kulturološki uticaj marketinga šalje nam jednu poruku: Budite nezaustavljivi potrošači. Jedan poznati trgovac je čak rekao: “Moj zadatak je da učinim ljude nesrećnim sa onim što imaju“.

Previše ničega dovodi do nestrpljivosti, niske frustracione tolerancije, egocentrizma, nesposobnosti da odložimo zadovoljstvo, kao i skakanja sa aktivnosti na aktivnost. I one famozne rečenice: “Dosadno mi je”, na spoljašnjem nivou. U unutrašnjosti neobjašnjivo nezadovoljstvo i praznina koje se, kao u vrzinom kolu, kompenzuju iznova novom kupovinom.

A onda…

Konzumerizam nemilosrdno otima mnogo više od novca. Otima nas od samih sebe. Nestajemo u vrtlogu potrošačkih kupovina i stalno tražeći, gubimo se. Robujemo.

A malo je tako mnogo.

Premalo SVEGA je tu oko nas. Sitnih, a srcu tako toplih gestova svakodnevnice.

Svega važnog na svetu. Svega što se pamti. Zajedno sa žutom činijom koja je sinonim za sreću.

No Comments

Reply