12Nov
2017
0

Kad ćeš, kad planiraš i sva ta “dobronamerna” pitanja

Najpogodnije mesto za životna pitanja je ulica. Sretneš nekog poznanika koji te ni najmanje ne interesuje, ali je prilika takva da ste eto u razgovoru. Ili neki okup zbog određenog povoda, kod rodbine. “Omiljena” društvena grupa puna radoznalosti je većinski – rodbina.

I počinje usmeno ispitivanje, gore nego kad te u školi prozovu da odgovaraš – u školi ako ne znaš – nisi učio, a šta sa ovim – kako da ne znaš? Da stvar bude još dramatičnija, počinju poređenja: Diplomirala/udala se/porodila i Maja, Dunja, Minja i Tanja. Vreme je.

Ako imate 27 godina, kao ja, aktuelna pitanja idu u sledećem smeru:

Završila si fakultet?

Je l’ radiš?

Je l’ za stalno?

Mhm, vidim ljubav cveta. Kad će svadba/već ste dugo zajedno?

Šta čekate?

Nakon obećanja večne ljubavi, pretpostavljam ide:

Jeste li rešili stambeno pitanje?

Kad će dete?

Bebi od par meseci: Kad će mama da ti rodi brata/sestru?

Postavljanjem ovakvih pitanja stiče se utisak da su ljudi mehanički programirani za faze u životu. Nakon zaposlenja – udaj se, napravi brže bolje porodicu i ideal je “donekle” ispunjen. Jesu li to zapravo životna pravila ili ljudska očekivanja i kako se sa njima nositi?

Mladi ljudi često upadnu u zamku pravdanja, objašnjavanja i izvođenja zaključaka zajedno sa radoznalcem prekoputa npr. zašto eto još nemaju “idealnog” životnog partnera pored sebe ili zašto nisu diplomirali na vreme.

“Svi su isti”.

“Ostao mi je najteži ispit, pa nemam motivaciju.”

“Biće beba uskoro”.

Time dajemo drugima odgovor koji silno žele da čuju kako bi “saosećali” sa nama, a mi sami ostajemo uskraćeni. Uskraćeni za mir i svoje pravo JA – ono JA koje nema potrebu da izmišlja da bi nečije uši dobile željenu dozu terapije uvida u tuđi život.

Često nam, pod naletom dušebrižnika i mogućnosti da zavirimo u tuđe živote na društvenim mrežama, padne na pamet i samima da se zabrinemo što još nismo “opremljeni” svim navedenim stavkama u potpunosti, kako bismo živeli po pe-es-u.

U tim momentima najbolje je zapitati se da li je pravac u kom razmišljam odraz želje za aplauzom drugih ili je moj osećaj autentičan?

Naredni put kad budete krenuli da se pravdate, zastanite. Nasmešite se i uljudno recite šta mislite temi koja se nameće. Ako nemate problem da odgovarate svima na slična pitanja i ne smetaju vam, sjajno – zabavite se i šalite. Ako žulja, vaše mišljenje upućeno sagovorniku biće poželjno. I njemu i vama.

Taj razgovor neće doneti momentalnu diplomu, momka/devojku, prsten ili bebu u naručju, ali zasigurno hoće samopouzdanje u stavu, na suvišna pitanja dragih nam poznanika.

 

 

 

 

 

No Comments

Reply