Pre neki dan sam fotografiju svoje petogodišnje ćerke koja drži prijateljicinu bebu objavila na Fejsbuku. Označila sam bebine roditelje i čekala da zapljušte lajkovi mog deteta i divne bebe. 

Tada sam primetila da je mama Džil skinula oznaku sa fotografije i pomislila sam: “Čudno.” Pisala sam joj, pitajući je da li joj se nekim slučajem, fotografija nije dopala i rekla da ću je ukloniti ako to želi (ne očekujući da će upravo to biti slučaj). Ona mi je odgovorila da ne želi da njen sin ima “medijski identitet” i ljubazno me zamolila da je uklonim.

Uredno sam to i uradila, podrazumeva se. Ali sam bila pomalo začuđena i, da budem iskrena, uvređena. Šta bi ovo trebalo da govori o meni kao roditelju koji često objavljuje slike svog rođenog deteta? Radim to učestalo jer sva naša rodbina živi daleko od nas, te je ovo najlakši način da ih uputim u to kako su naša deca.

Pažljiva sam i nikada ne objavljujem fotografije dece u kupatilu niti bez odeće – to su uvek njihove slatke fotografije kako uživaju na rođendanima i na raznim avanturističkim mestima. Podešavanja su maksimalno sigurna i samo moji prijatelji mogu videti fotografije koje objavim. Nikada nisam bila pitana da uklonim fotografiju.

Što sam o tome više razmišljala, sve sam više postajala zbunjena. Jer… osim ako deca nisu deca nekih selebriti ličnosti, u čemu je uzbuna?

Pa, posle nekoliko istraživanja na tu temu, izgledalo je da je moja prijateljica Džil ipak u pravu.

Prvo (nešto što mi nikada nije palo na pamet), te fotografije kreiraju online trag koji će pratiti vaše dete do kraja života.

Dakle, koje god fotografije ili priče delili (i koliko god bile zabavne u momentu kad ih šerujete) možda neće biti kad ih dete iskopa na svom 16. rođendanu ili kad ga pronađe radoznali kolega na novom poslu u 21. godini.

Kakve god odluke donosili za decu sada, morate biti svesni kasnijih potencijalnih posledica svojih izbora.

Možete takođe “etiketirati” dete, čak i ne shvatajući to. Opisivati dete kao “mrzovoljno”, “stidljivo”, “nestašno”, potencijalno gradite detetovu sopstvenu sliku o sebi, naročito ako je fotografija otvorena za mišljenja i komentare drugih.

Nema sumnje da je slučaj Čekati-dok-vaše-dete-dovoljno odraste-da-kontroliše-svoje-slike-i-samo-deli-svoj-život-na-društvenim-mrežama dobro razmotriti.

Na kraju krajeva, kada je fotografija online, koliko kontrole imate nad drugima koji dele sliku, manipulišu sa njom, ili rade šta god odluče sa njom? Praktično nemate.

Otkrila sam ovo u sopstvenom primeru kada sam pronašla da je fotografija moje dece koju sam koristila za članak korišćena za reklamiranje kompanije bez mog znanja ili odobrenja.

To je svakako bio poziv na buđenje i na svu sreću je skinuta. Ali, kako mnoge druge osobe iskorišćavaju slike moje dece koje sam delila na Fejsbuk-u ili blogu, a ja nemam kontrolu nad tim? Zadrhtim kad pomislim.

Da li uopšte znamo posledice objavljivanja fotografija online? A šta je sa ostalima, koji naivno dele slike naše dece, poput baka i deka? Tim gore ukoliko su novi na društvenoj mreži i nemaju podešene privatnosti za fotografije pa ih dele svima, javno.

Konačno, šta je sigurnost naše dece? Moj muž je nedavno prisustvovao predavanju u dečjoj školi o online osvešćivanju i bio je šokiran vešću da neko može prikupiti sve informacije o vašem detetu preko samo jedne Instagram slike: uzrastu deteta, lokaciji, pa čak i njegovoj školi i datumu rođenja.

To ga je užasnulo i navelo da pomisli da bi stranac potencijalno mogao prići našem detetu i znati dovoljno o ​​njemu kako bi ga ubedio da je porodični prijatelj.

Možda je vreme da poslušam Džil i prestanem objavljivati slike svoje dece. Pitanje je, da li je kasno?

Preuzeto sa: http://www.babble.com/

 

Write A Comment