12Jul
2017
0

Najbolje učimo kada nam je nelagodno

Ako je sve pod kontrolom, najverovatnije ćemo biti zaglavljeni u tome.

Odviknuti se od navike, probati nešto novo, preuzeti rizik, ostvariti nove veze ili stavljati sebe u totalno nepoznate situacije neće biti lako, ali može biti vredno. Iscrpljujuće, ali nagrađujuće.

Svaki rast zavisi od akcije. Ne postoji ni fizički ni intelektualni razvoj bez napora, a napor znači rad. Stalna lagodnost u svojoj koži vodi do dosade i nezadovoljstva.

Možemo se osećati lagodno i stagnirati ili izmestiti se iz lagodnosti – i rasti.

Doktorka Elizabet Lombardo, psiholog, ističe da ljudi su koji ulaze u nova i nepoznata iskustva skloni većoj kreativnosti i emocionalnoj rezilijentnosti od onih koji se ušuškavaju u rutinu.

REBT terapeuti ovakve životne stilove povezuju sa niskom frustracionom tolerancijom koja glasi: “Apsolutno ne trebalo da moram učiniti bilo šta što je neprijatno ili nelagodno i radije ću održavati postojeće stanje nego rizikovati da se izložim nelagodnosti.”

Priznajem, ovakva životna filozofija često mi padne na pamet, u momentima kada nije jednostavno i kada se pojedine lekcije uče na “teži” način. “Teži” način (sa ciljem stavljen pod navodnike) zapravo je način koji osujećuje naše trenutne planove i zamisli. I ono ljudsko: “Hoću sad i odmah, zašto se baš uvek meni nešto ispreči?!”

Nažalost (ili pak na sreću!) ne ide tako Dijana. Često ne.

Međutim, dugoročno donosi plodove. I ponos zbog uspeha.

Ljudi dakako imaju puno pravo da žive u skladu sa takvom filozofijom, s tim da ona često može uzrokovati nesreću, jer ih ometa u ostvarenju željenih ciljeva.

Kada smo izazvani preprekama koje nam se postavljaju, zapravo smo pitani da postanemo bolja verzija od sadašnje. To podrazumeva nove perspektive, usvajanje novih veština i pomeranje granica. Svaki put pomalo.

To je kao i kada trenirate. Svaki put kada osetite bol, a pritom osluškujući svoje telo, znate da možete još bar tri skleka još – vi uradite. I pomerili ste granicu. Niste ponovili identičan jučerašnji trening.

Autentičan primer uvek su deca i njihovo, što bi roditelji rekli, “glavom kroz zid”. Zašto? Jer tako najbrže i najbolje uče. Kada uče da hodaju, padaju i ustaju. Tako je i za bezbroj drugih situacija u kojima, kroz igru i izazove usvajaju nove veštine. Ključ je u tome da je njihova želja i upornost jača od njihovog straha od neuspeha. Što bi rekao čika Ljubivoje: Odrasli nisu dorasli deci.

Posmatrajte ih i zapitajte se da li bi detetu u vama bila interesantna stalna stagnacija i rutina, u koju ste možda trenutno zapali. Odgovor ćete dobiti, verujem ubrzo. Jer… rast je uvek mogućnost. Tu mogućnost zona komfora ne pruža.

O sličnoj temi pročitajte OVDE.

No Comments

Reply