01Jul
2016
2

“Nemam” – detetu sa ulice

Da li ste nekada sreli dete koje pretura po kontejneru ili sedi na mokrom, hladnom ili pak užeglom betonu pružajući ruku ka vama i tražeći “koji dinar?” Kakve su vam reakcije? Okrećete li glavu, odmahujete istom? Ignorišete? Vičete možda?

U poslednje vreme sam, srećući tu decu (a obično na sledećem ćošku i roditelja koji u hladovini uživa i čeka “zarađeni” novac) tešila sebe i svoje ignorisanje njihovog obraćanja mišlju kako ništa ne ide njima, kako roditelji uzimaju novac da bi sebi kupili cigarete, kako su jadna deca izmanipulisana i samo sredstvo zarade svojih roditelja ili drugih odraslih i sl.

Osećala sam bes i nepravdu pri pogledu na neodgovorne roditelje i marionete decu.

Juče mi priđe dečak, uzrasta otprilike kao da bi mogao završiti prvi osnovne i tihim, nenametljivim glasom se obrati: Možete li mi kupiti nešto da jedem, jako sam gladan?

Prolazim i kažem: “Nemam”. Uvek mi je to “Nemam” budilo ogromnu grižu savest, sa kojom sam se bezuspešno borila. Ovoga puta moje “Nemam” je odzvanjalo u ušima ne dajući mi mira, par sekundi nakon što sam skrenula iza ugla i izgubila iz vidokruga gladno dete.

Deluje da ljudi više pažnje pridaju psima lutalicama, nego deci koja lutaju. Valjda je tako lakše. Psa možeš udomiti. Zbog deteta bi mogao imati problema, ne? A da, oni su još i bahati i bezobrazni, džeparoši i mangupi!

Zastanem i shvatim da je tražio hranu. Ne novac. A ja sam, mahinalno, uvežbanu reč izgovorila hladno: “Nemam”.

Žurnim korakom se vraćam i ugledam ga sa plazmom u ruci koju mu pruža žena sa bebom. Prilazim i kažem: “Hajde sa mnom, kupiću ti nešto da jedeš.” Pita me: “Mogu da ostanem ovde i jedem plazmu?”

Kako li mu je moje prvobitno “Nemam” zvučalo, nisam sigurna da bih volela da znam. U tom trenutku osećala sam jedino sreću što sam se vratila.

Znate one priče o deci koja prose: “Hteo sam da mu kupim kiflu, a on bahat traži burek iz pekare. Pa burek ni sebi ne kupujem!” On nije smogao snage da krene sa mnom, a ne da mi traži određenu stvar da kupim.

Njegove, iako gladne oči, su pune sjaja. I zahvalnosti. Možda nekad sretnem Bobana ponovo. Pogled mu sigurno neću zaboraviti. Jer… deca su ipak deca, koliko god bila forsirana da preuzmu uloge koje im ne pripadaju.

Jer ako se, primera radi, četvorogodišnje dete angažuje da zaradi za porodicu, logično je da nakon pet godina takvog života smatra da je obaveza prema porodici upravo donošenje novca, na različite načine.

Ne treba mešati sažaljenje sa empatijom, slažem se. Svakako valja razmišljati o deci prepuštenoj ulici i prolaznicima ulice. Ko smo mi da ih osuđujemo, imamo predrasude? Znamo li kako su bili tretirani danas, da li ih je neko povredio?

Jesmo li birali gde ćemo se roditi, ko će nas (ne)vaspitavati, učiti, brinuti o nama, u koju ćemo školu ići, kakve ćemo igračke imati? Složićete se da je odgovor ne. Samo smo imali “sreću” da smo u ulozi prolaznika sa one strane ulice. Kolika je to sreća, pitam se, kada znate da ste nemoćni na duže staze… i da kratkotrajna pomoć pomaže trenutno. Sutra je novi (stari) dan.

Comments (2)

  • Nebojsa

    Super tekst. Tesko da neko ko ima srca moze da iskulira da su to ipak mala deca. Da, definitivno se automatsko – “nemam” u vecini slucajeva javi, ali mislim da nazivanjem te dece “bahatim, bezobraznim i dzeparosima” vise govori o osobi koja to izgovara. Sta bi mi uradili da imamo 5 godina i da smo na ulici? Ne bi znali ni sa 20, 30, a kamoli sa 5. Bez obzira sta je resenje, ponekad se zadivim kako su odredjena takva deca su i uctiva. U svakom slucaju ta deca uce od starijih, nemaju od koga drugog. Ima jedan link koji sam video.. https://www.youtube.com/watch?v=wbTZvzxRZGI

    reply
    • Dijana

      Hvala Nebojša. Treba biti dovoljno empatičan da postaviš pitanje koje si ti postavio: zamišljamo li sebe u toj ulozi? Obilazeći kao student Svratište, shvatila sam da deca ulice imaju takav stil života, jer za drugi ne znaju, identično kao što zbrinuta deca imaju svoj: zadovoljenje svih fizioloških potreba, igra, druženje, vrtić, škola. I na jednoj i na drugoj strani postoje deca sa neprilagođenim ponašanjem. Ali se prst upire češće u jednu stranu. Predrasude i etikete su opasna stvar. Hvala za video, oslikava ono što često ponavljam: “Deca nikada nisu dobra u slušanju, ali su uvek dobra u imitiranju. “

      reply

Reply