22Aug
2016
0

Poruka sa Olimpijade

Proteklih dana bili smo svedoci još jednih Olimpijskih igara, ovoga puta u Riju. Svakom srpskom gledaocu svakako je najinteresantnije bilo pratiti rezultate i uspehe naših sportista. Iz kafića i kladionica su se čuli urlici, psovke, reči podrške, saveti, prigovori i mišljenja izrečena pod stresom, u žaru, afektu, raspoloženju. Sa ulica Novog Sada pucale su petarde, čule se sirene, vijorile zastave, pevale pesme…

Osam medalja u Riju – Srbija je presrećna i sve vesti bruje o tome. Sportisti su dali svoj maksimum i svaka im čast na tome jer je svakom od njih najveći san medalja sa Olimpijade! Logično! Pa takva manifestacija se događa jednom u četiri godine, okupljajući toliki broj talenata iz raznih disciplina.

No, ne bismo trebali zaboraviti i one koji se u Srbiju vraćaju bez medalje… Mislim da svi poručuju divnu poruku.

Primenljivu na bilo koji segment života.

Bori se za ono što voliš i želiš. Radi. Ulaži. Odrekni se. Sto puta padni i sto prvi put ustani.

Primetih da većina komentatora, ljudi iz okruženja, nekadašnjih sportista gostujući u emisijama, često skreću pažnju u jednom smeru, a to je: Srbija je mala zemlja, siromašna i sa veoma nekorektnim uslovima za izgradnju sportske karijere.

Kada proradi pojava zvana “Srbija-sportska nacija” svi veličamo, hvalimo, podržavamo i delimo radost. I valja bodriti. Ali se taj akcenat baš postavi na ono: Etoo, iz kakve zemlje potičemo, još smo i dobro prošli.

Nemam predstavu šta je sve našim sportistima nedostajalo tokom mukotrpnog izgrađivanja svog uspeha, na kakvim su terenima igrali, pod kakvim uslovima, u kakvim dresovima/opremama trenirali, bez koliko opremljenosti su uspevali da svakodnevne treninge izvedu do kraja, kakvim prevozom putovali, sa kakvim se predrasudama suočavali. A verujem da nije bilo nimalo jednostavno i lagano.

Da su isti taj Davor, Ivana, Tijana, Novak i mnogi drugi sjajni sportisti sedeli i kukali nad svojom tužnom sudbinom, nad svojom očajnom, napaćenom i jadnom zemljom bez nadanja da se ikada ovde nešto može postići, koga bismo pratili na ovoj manifestaciji i uostalom, ne samo ovoj, već na bilo kom evropskom i svetskom takmičenju?

Ko bi nas predstavljao svetu?

U kome bi naša deca videla uzore?

Uzori (ne samo deci) su uvek oni, koji uprkos okolnostima koje su nepovoljne, stvore nešto. To “nešto” u Riju je zablistalo u svom punom sjaju. Ime mu je Cilj.

No Comments

Reply