12Apr
2015
0

Dete i stidljivost

Dete koje ne govori mnogo, koje se ne druži previše, koje izbegava da stupa u komunikaciju sa drugima i koje preferira samoću drugi uvek zovu povučeno, stidljivo, uzdržano, introvertno i sl. Da li je stidljivost problem?

Stidljivost dolazi do izražaja iz različitih razloga: ukoliko su roditelji stidljivi, tihi i nenametljivi i dete će vrlo verovatno biti takvo. Dete koje je nesigurno u sebe može ispoljavati manjak samopouzdanja kroz stidljivost, takođe, nekada, negde moguće je da je dete naučilo da drži usta zatvorena, kao i svoja osećanja, iskustva. Nadalje, može se javiti kod dece koja su navikla na pažnju odraslih, a kada krenu u školu ne mogu da se naviknu na drugu decu i potrebno im je vremena… Razloga uvek može biti mnogo.

Međutim, vama kao roditeljima nisu razlozi od ključnog značaja, već pitanje da li je detetu potrebna pomoć ili ne, ukoliko ispoljava stidljivost. Stidljivost se obično tretira kao mana, nedostatak, nesnalažljivost i u društvu se ne ceni. U školi su možda jedino pojedini nastavnici ti koji vole “stidljivu” decu jer nisu prkosna, ćute, slušaju, ne prave nestašluke…

Ono što generalno nisam volela u detinjstvu bile su situacije kada mama nekom drugom priča o meni, u mom prisustvu. Pa onda govori “Ona je to i to danas uradila”, “Dijana je takva i takva”, “Najviše ne volim kod nje to i to”. Nemojte to raditi. Odbranite svoje dete od onih koji mu to govore “Zašto si ti stidljiv?” ili “Pričaj nešto!”. Ako je uplašeno (kao što deca uglavnom jesu kad neko od “velikih” navali na njih, a ona ne znaju šta da kažu ni kako da se ponašaju), zaštita i podrška roditelja će mu puno značiti.

U stidljivosti nema ničeg sramotnog, te bi se roditelji trebali postaviti sa razumevanjem, pažnjom, podrškom, a dete koje oseća podršku otvoriće se lakše. Time ćete ga indirektno podsticati da priča sa vama o svojim razmišljanjima, odnosima sa okolinom, potencijalnim problemima koji ga muče itd. i pomoći mu da se otvori i prema drugima.

Komunikacija i zdravi odnosi sa drugima su neophodni, to je činjenica. Ali ukoliko dete pokazuje simptome povučenosti, nezainteresovanosti prema drugima, nevoljnosti za ćaskanje, nemojte ga terati, ljutiti se na njega, čuditi se njegovom ponašanju pred velikom rodbinom na slavlju, već mu stavite do znanja da ste vi tu da mu pomognete, da je u redu ukoliko je stidljivo i da vama može sve reći. Upamtite, dete čuje i kada ne govori, tako da nema potrebe siliti bilo šta.

Važno je ne dozvoljavati detetu da se još više povuče u sebe, recimo pronalazeći rešenje u ekranu računara i provodeći mnogo vremena u virtuelnom svetu. Ne podstičite stidljivost, ali se postavite kao podrška. Predložite detetu da pozove jednog drugara kod sebe kući, za početak je i to dovoljno. Omogućavajući i organizujući postepene susrete sa vršnjacima, detetu ćete značajno olakšati. Samo, nemojte mu rešavati potencijalne konflikte u društvu jer ukoliko se stvori navika “mama i tata će intervenisati” dete će u starijem uzrastu imati mnogo veće probleme od postojećih.

No Comments

Reply