04Jul
2017
0

Privilegija samoće

Sam naslov nekako ne štima. Kontradiktornost?

Privilegija samoće.

No, ipak ga ostavljam. Jer da… samoća je privilegija. Izvor sreće i duševnog mira, precizira Šopenhauer.

Definisala bih je kao privilegiju poznavanja samog sebe.

Privilegiju ostajanja sa samim sobom bez da ti je dosadno i da ne znaš šta ćeš od sebe pa brže-bolje uključiš društvene mreže i pišeš nekome.

Ili zoveš na kafu i one sa kojima inače ne preferiraš da se družiš, ali daj šta daš jer družiti se – pola zdravlja.

Istina je, što kaže Duško Radović: i za sreću treba dara, srećan čovek sreću stvara!

Slično je i sa vremenom koje posvećujemo sebi. Bilo da je to čitanje knjige, gledanje u plafon, meditacija, kreativni rad, pisanje dnevnika, pevanje i ples, osluškivanje i preispitivanje sopstvenih misli i želja, ciljeva, pa sve i do toga da sami odemo na kafu ili otputujemo.

Prvi put sam osetila ponos i pravo uživanje u samoći kada sam silno želela da odgledam film “Soba” u bioskopu, a nisam imala sa kim da odem. Do tada bi mi to predstavljalo veliki problem: zamisli – odeš sam u bioskop, jedini samac među morem ljudi koji se došaptavaju dok film traje, grickaju kokice zajedno, smeju se, plaču ili dosađuju. Moja radoznalost za filmom je prevladala barijeru “Kako ću izgledati u očima drugih i šta li će pomisliti?” i otišla sam.

Molim vas, jednu kartu za projekciju filma “Soba”.

Jednu?! – pitao je momak koji prodaje karte.

Nasmejala sam se pitanju i shvatila da je to izgleda neuobičajen bioskopski fenomen. No, ne nužno i loš jer sam:

  1. Ispunila sebi želju (koja je do tada zavisila od obaveza drugih);
  2. Izašla sa snažnim osećajem prijatnosti i zadovoljstva iz bioskopske sale.
  3. Otkrila jedno manje “biće me sramota” JA.

Samoća dakako nije usamljenost. Usamljeni možemo biti i među ljudima, a samoću biramo, usredsređeni na sebe i bez potrebe za trenutnim kontaktima. To ne znači da smo čudni, uvrnuti, “frik” tipovi i da ne podnosimo ljude.

To je znak uživanja i dobrog kontakta sa onim ličnim “Ja”. Koje ponekad zna da priča i bez reči.

Iako je naš kvalitet života u velikoj meri determinisan kvalitetom socijalnih kontakata i potrebom za privrženošću, prihvatanjem i deljenjem, mnogo je usamljenih ljudi koji se druže. U kafićima, restoranima, četovima,  parkovima, klubovima, krevetima, na letovanjima, poslu.

Svako se od nas našao nekada u takvoj atmosferi… Stoga, korisno je osluškivati se, jer samoća donosi mnogo više benefita od usiljene druželjubivosti.

Ako pokušate, rizikujete da se, od danas, služite često ovim korisnim resursom života. 🙂

No Comments

Reply