18Apr
2017
0

Prvi važan korak u emocionalnom opismenjavanju deteta

Deca često prolaze kroz težak period kada se pokušavaju upoznati sa svojim emocijama i načinima njihovog izražavanja. Roditelji su u ovom procesu prvi učitelji koji otvaraju put za kasnije učvršćivanje emocionalne (ne)regulacije.

Ako žele da svoje dete nauče pravilnom emocionalnom izražavanju i shvatanju sopstvenih emocija roditeljima je, na prvom mestu, potrebno:

Vreme i obraćanje pažnje na detetova osećanja;

Povezivanje sa njim u momentima kada se emocija prepozna, kao i

Da umeju dati ohrabrenje detetu – svaka emocija je u redu i nije loše biti ljut, tužan, nezadovoljan i sl.

Pri upoznavanju i učenju veštine EI, prvi korak upravo je vokabular osećanja. Razvijanjem emocionalnog govora dete uči da svoje emocije iskazuje i rečima. Dobro je koristiti razne situacije koje se dešavaju na svakodnevnom nivou da se podstakne dete da opisuje svoje emocije:

“Mama mora da ide na posao i ti si tužan.”

“Osećaš se frustrirano kada ne uspeš da sam zavežeš svoju pertlu/obučeš se…”

“Ljut si jer ti je sestra uzela igračku.”

“Srećan si jer danas jedeš svoj omiljeni kolač.”

Slušajući ove opise deca ih postepeno usvajaju i postaju sve bolja u emocionalnom govoru, istovremeno osećajući da ih razumemo i ne stavljamo zabranu na osećanja.

Vokabular se može širiti i čitanjem i prepričavanjem priča, postavljanjem različitih pitanja nakon pročitanog:

“Kako se osećala kornjača u toj i toj priči?”,

“Ja sam se malo rastužila kada se princeza uspavala, a ti?”,

“Ovaj zmaj se baš naljutio, zar ne?”

Priče su još verodostojniji alat za učenje EI ukoliko su ilustrovane osećanjima koje glavni akteri doživljavaju jer dete iz prve ruke može da vežba prepoznavanje osećanja gledajući facijalne ekspresije.

Ukoliko ilustracija nema, uvek možete napraviti vaše sopstvene – pokazivanjem na svom licu ili crtanjem smajlića koji su srećni, tužni, ljuti, uplašeni…

Ovakav tip naizgled jednostavnih vežbica i komunikacije zahtevaju osluškivanje roditelja, trud, vreme i posvećenost jer… ako vremena manjka da završite aktivnost i budete prisutni, najbolje je sačekati pogodniji trenutak i ne počinjati. Male stvari često imaju veliku važnost, a veštine vođenja razgovora podrazumevaju izražavanje zainteresovanosti i otvorenosti prema detetu.

I da, ponavljanje je majka znanja.

Pričajte, pričajte, pričajte na jeziku osećanja.

No Comments

Reply