Postoji jedna lepa pesma, čiji deo glasi ovako: “U jednom gradu, kraj hladne reke, baš me briga u kom, gde ulice zadnje u tmini se gube stoji studentski dom…”. Uvek izmami osmeh u kom se kriju mnoge emocije. Nekada kristalno jasne, katkad pomešane. 

Kada sam 01. oktobra jedne godine kročila u studentski dom koji sam dobila preko konkursa za brucoše, ni slutila nisam koliko će on zapravo biti dom. Ne samo studentski, već dom.

Promene su za mene bile pojave koje sam teško prihvatala, doživljavala, snalazila se u njima. Još ako tome pridodate činjenicu da je ovde u pitanju menjanje mesta boravka, da ćete odjednom živeti sa nekim koga prvi put vidite, a sa drugim nepoznatima deliti sve ostalo, onda je očekivano da čitava stvar poprilično uplaši.

Tada sam shvatila da umem da iznenadim sebe. Dom je postao deo mog dana, falio je kada nisam bila u njemu, uvek sam mu se rado vraćala od kuće i želela da se vreme provedeno u njemu nikad ne završi.

Kao što sve što je lepo ima kraj, pokucao je kraj na vrata moje sobe, na prvom spratu.

I danas volim ta vrata. Još na njima stoji zalepljena poruka koju sam ostavila: “Kad svenu zore, kad zgasnu kiše i nas odavno ne bude više, reci nek’ budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju – daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju. ” Od Mike Antića, ne mene.

Nadam se da “novi” sanjaju bar podjednako koliko smo i mi.

Rečenica “Ne studentski, već dom” pojašnjava pečat koji je ostavljen na mene životareći na takvom jednom mestu. Najveća privilegija i razlog osmeha na licu svaki put kada prođem pored ili mi padne na pamet jesu ljudi koje sam upoznala.

Kada kažem DOM, mislim na osobe.

Posebno mesto u srcu nikada neće zauzimati lokacija, već osoba sa kojom si. Ono otrcano, ali istinito: “Nije važno gde si, već sa kim si.”

Upravo su oni bili moj dom za podršku, podsticaj, lepe reči, osmehe, šetnje, učenje, žurke, suze, zagrljaje, radost. Velika prijateljstva. Negovana sa mnogo truda. Produžena van lokacije.

Zahvalna sam što su mi pet godina studiranja protekli tamo. U društvu dragih mi, studentskih domaca. Oni će se već pronaći u ovoj rečenici. Ako je pročitaju, naravno.

6 Comments

  1. Aleksandar Reply

    Super tekst! Prosto mi zao sto mi je ostalo jos samo par meseci u domu 🙂

  2. Najlepsi dani provedeni u Bajicu… Ko nije ziveo u domu a studirao ne zna sta je studentski zivot… Najlepsa druzenja, prijateljtsva, zurke, zajednicka ucenja… Sve najlepse se desilo ovde…

  3. Dijana Reply

    Tako je, ali ne znači da će dani koji dolaze biti manje lepi. 🙂 Šta god ko mislio o stanovanju u domu, to je definitivno jedno neprocenjivo iskustvo!

Write A Comment