25Apr
2018
0

Samonega ili Jesi li sebi dobar prijatelj?

U proteklih 33 godine svakog jutra sam se gledao u ogledalu i pitao se: “Da je danas poslednji dan mog života, da li bih želeo da uradim ono što ću da uradim danas?” Kad god je odgovor bio “Ne”, više dana zaredom, znao sam da treba nešto menjati. – Stiv Džobs

Menjati uvek deluje nekako izvan naših moći. Kako da menjam kad sam takav? To sam ja, ipak. U svojoj koži (koliko god stezala i opterećivala) mi je najbolje. Poznajem sebe.

Startna greška je misao da su stvari same po sebi takve kakve jesu. A druga greška često je i da poznajemo sebe.

Realnost je često ne tako lepa, složićete se. Ljudi se ne ponašaju onako kako bismo želeli.

A pošto to nismo nikad dovoljno spremni da prihvatimo, dolazimo do problema sa sobom.

O čijem se zastoju radi kada ne prihvatamo da nisu svi tu da prema nama budu baš onakvi kakvi smo mi prema njima?

“Kad god me šef “načepi” pred drugim kolegama na sastanku, osećam se loše i doživljavam njegove reči lično. Ta razmišljanja me dugo drže i svojataju”

Misli su u prisnoj sprezi sa emocijama. Ovakve nam često prouzrokuju neprijatne emocije sa kojima se borimo. Dobro je imati neprijatne emocije. I umeti to pokazati.

Međutim, određene situacije ponekad ne ostavljaju prostora za iskazivanje. A tu je samonega ključna. Ili ti pitanje: Jesam li sebi dobar prijatelj? Kako pričam sa sobom?

Ruminacija ili jednostavnije rečeno – preterano razmišljanje, “prežvakavanje” jedne iste situacije stotinu puta u toku dana i narednog dana i onog tamo je zapravo veoma nekorisna “prijateljska” usluga koju možemo činiti za sebe.

Kad mnogo razmišljamo, upadamo u zamku pasivnosti, jer ne dozvoljavamo sebi akciju. Iznova i iznova vraćamo film prisećajući se svake moguće reči, pokreta, mimike koja nas je toliko poremetila. Mislimo da pomažemo sebi jer analiziramo. A zapravo samo dodajemo “ulje na vatru” i potencijalno iščačkavamo još neki novi “nezgodni” pogled, “grubu” reč i “neprijatno” ponašanje.

Sledeći put uradite vežbu:

Razmislite (a možete i zapisati) šta biste rekli prijatelju prekoputa vas koji vam priča ovu situaciju. Da li biste i njemu rekli: “Ti si kriv, ti si pogrešio, nisi trebao tako, kako si mogao to da zaboraviš, ti si glup” ili “Šef samo tebi traži greške, nikada nije zadovoljan, to je nepravda, ne možeš to podneti”.

Dobićete odgovor na pitanje gore:

Ne, često nismo sebi prijatelji. Ne tražimo način da pričamo sa sobom. Da smirimo ono naše uzrujano JA. Da duboko udahnemo i zamislimo da pričamo sa svojim najboljim prijateljem koji se oseća frustrirano, tužno, razočarano, ljuto.

I da su sva ta osećanja dakako u redu. Sve dok zajedno sa njim fokus stavljamo na sagledavanja stalnih novih perspektiva u razmišljanjima: “Ponovo se previše opterećujem. Hajde da vidim šta mogu da izvučem iz ove situacije?”, “Kako bih voleo/la da se sledeći put postavim?”

Tražite ohrabrujućeg druga u sebi. Ne mora odmah najboljeg. Dobar je sasvim dovoljan.

 

 

 

 

 

 

No Comments

Reply