04Jan
2017
0

Šta sam naučila od socijalno-ugroženih porodica?

Od 2012. godine pa do danas, vreme novogodišnjih praznika uvek je delom posvećeno obilasku porodica iz socijalno-ugroženih porodica i deljenju paketića mališanima iz istih, sa humanitarnom organizacijom Osmeh na dar, čiji sam aktivista.

Obilazak porodica koje žive i u malim i u većim sredinama jedan je od vrednijih vidova znanja koje dobijam. Nadišem se dečje vedrine. Učim šta je borba, gde je granica egzistencije, kako se ljudi nose sa njom, a pre svega kakav STAV imaju o situaciji u kojoj se nalaze. I mogu reći, uvek mi, iz ličnog ugla, dođe kao pravi šamar. Na svako moje neosnovano nezadovoljstvo, strah, ljutnju oko stvari koje su zapravo kratkog daha.

“Sreću čine sitnice, a život nije sitnica” šapuće mi unutrašnji glasić kad god se nađem u kući porodica koje žive u skučenom prostoru, gde deca i odrasli spavaju u jednoj prostoriji, zagušljivoj od dima koji izlazi iz smederevca, čija pažnja nije ometana gledanjem u ekrane jer je Deda Mraz na pragu njihovog skromnog doma!

Porodica koju čine deca i ponegde jedan roditelj. Samohrani roditelj koji nije otišao. Za kog ne postoji reč odustajanje.

Ta deca i ti roditelji neretko mi se čine zahvalniji i zadovoljniji od mnogih koje sam sretala na igralištu, prodavnici ili u ličnim kontaktima. Sad će neko reći da za bolje ne znaju. Ne bih se složila. Itekako znaju. I ne predaju se, iako za bolje trenutno nemaju.

Uzbuđenost u dečjim okicama i glavica uvučena u kesu paketića pričaju svoju priču. Majčine oči pune zahvalnosti i dečje pevanje pesmice Deda Mrazu koji nagrađuje dobro ponašanje slika su i prilika mnogih porodica Srbije. Koje su nam čak i u okolini. I koje ponekad primetimo, sa rečima: Šta će im toliko dece?

Dopustimo deci da budu deca. Da veruju u čaroliju Deda Mrazovih kočija uživajući u sitnim iznenađenjima koje im je deka prevezao sa Severnog pola. Ako mene pitate, ovo je recept za sitna zadovoljstva. A ona boje naše, ponekad sumorne dane…

No Comments

Reply