12Dec
2015
0

Šta to nema škola u Srbiji?

Preopširni nastavni planovi i programi, suvoparno teoretisanje, bezlična svakodnevna nastava, teške đačke torbe, loše opremljene školske ustanove, nastavnici bez motivacije, deca bez radnih navika, nasilje i agresija u svakom kutku škole, skupo formalno obrazovanje – slika većeg procenta škola u Srbiji. 

Čini se da u današnje vreme sopstvena edukacija ima najveću moć u potrazi za uspehom budućnosti.

Ne postoje sigurni poslovi, posao za ceo radni vek, “prirodno” pronalaženje unovčenja diplome nakon završetka škole.

Umesto toga, ističu se različite druge sposobnosti, pored znanja: moć komunikacije, razvijena emocionalna inteligencija, samopouzdanje, stabilnost, neprestano usavršavanje, želja za učenjem, dinamičnost, spremnost na promene. Sa tim stvarima trebalo bi početi od malih nogu, a nastaviti u  osnovnoškolskom obrazovanju.

Međutim, sistem zakoči. Čak i oni koji dolaze sa impresivnom radoznalošću za svet oko sebe i saznanje kroz aktivnost bivaju smrvljeni u školskom sistemu naše zemlje.

Reprodukcija, reprodukcija i opet reprodukcija. Naučiti pesmicu napamet. Znati datum bitke na Mišaru.

Većina učenika završi tako što uči za ocenu, ne za sebe. I sama sam bila taj tip. Predavala mi je većina profesora koja je tražila čistu reprodukciju. Kako u osnovnoj i srednjoj školi, tako i na fakultetu. Takvi su bili i predavači: ispričam – reprodukuješ, ispričam – reprodukuješ. Mali je broj onih koji su na zanimljiv način dočaravali sve blagodeti njihovog predmeta.

Parola “Učimo za život, ne za školu” ne živi u Srbiji.

Svakako, mnoge stvari deca naprosto uče u teoriji i to je u redu ako se i teorijski deo ume predstaviti na interesantan način. Za to je potreban inovativan stručni kadar. Aktivirati ih da se na času kreću, rade u grupama i zajednički rešavaju probleme koji se postavljaju od strane nastavnika, proučavanje, sagledavanje, analiza, sve je to deo ozbiljnog, ali daleko privlačnijeg načina usvajanja znanja.

Takođe, tu bi trebali da budu i stručni saradnici koji pomažu nastavnicima u osmišljavanju ovakvih kreativnih časova. Načina je mnogo, a želja?

Neko će reći: Ne ide to tako lako, naš sistem školstva je već decenijama takav i ne može se preko noći menjati. Potpuno sa pravom rečeno.

Ali i najmanji pojedinačni doprinos od strane roditelja, koji su prvi i najvažniji učitelji svojoj deci i koji ih radnim navikama uče od malih nogu, preko stručnih ljudi u prosveti koji osmišljavaju inovacije u nastavi i dopuštaju deci uključivanje mozga, je za pohvalu.

Budimo svesni da dolazi vreme gde učenička Vukova diploma neće ništa značiti u poređenju sa “znaš onog prosečnog, što je stvari objašnjavao svojim rečima i voleo da pametuje na časovima”, e taj radi tu i tu. Taj je danas vešt u komunikaciji, edukuje se kroz neformalne sadržaje, radi na sebi i van školskih vrata i uspostavlja dobre odnose sa ljudima.

To je upravo situacija. Školi u Srbiji fali samo jedno: Učenje za život.

 

No Comments

Reply