20Nov
2015
0

Svako je ličnost

Odrasli vole brojeve. Kad im pričate o nekom svom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju o onom što je bitno. Nikad vam ne kažu: “Kakav je zvuk njegovog glasa?”, “Koje igre najviše voli?”, “Skuplja li leptire?”. Pitaju vas: “Koliko mu je godina?”, “Koliko ima braće?”, “Koliko je težak?”, “Koliko mu otac zarađuje?”. I tek tada veruju da su ga upoznali. Takvi su oni. Ne valja se zbog toga na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima.  Antoan de Sent-Egziperi, Mali princ

Istina je. Deca moraju mnogo toga da praštaju velikoj deci. Komunikacija između dece i roditelja odvija se na svakodnevnom nivou. Ali koliko je u stvari kvalitetna?

Nikome od nas nije prijatno kada nas ne slušaju dok pričamo nešto što nam je važno. Kada druga strana klima glavom. Da, da. Ili nemarno sluša dok razmišlja ko zna o čemu. Povratna reakcija: Nema je.

Jedno istraživanje je pokazalo da prosečni roditelj provede pričajući sa detetom oko petnaestak minuta. Od toga oko dvanaest potroši na kritikovanje. Nije čudno što deca misle da nisu važna roditeljima u tim situacijama.

Deca često žele da podele ono o čemu razmišljaju, što im se događa, šta doživljavaju. Ukoliko se ta potreba seče u korenu, neće biti kasnije ispravke. Neće vam se otvarati niti pričati svoje probleme, nesuglasice, nedoumice, događaje.

Prema tome, potruditi se i odvojiti vreme je značajno. Fokusirajte se kako na reči, tako i na osećanja koje dete pokazuje u tim momentima. Da li je ljuto? Smeje se? Tužno ili pak uplašeno?

Uvažavajte njegovu ličnost. Doživljavajte ga kao ozbiljnog sagovornika. Što i jeste.

Dragocen je to poklon. Cenjeniji od bilo koje igračke. I značiće, razvijajući iskrenu i ravnopravnu komunikaciju.

No Comments

Reply