Ako je u svojoj punoj ulozi, učitelj/učiteljica nije samo puki predavač. On/ona je i podrška, socijalni integrator, oslonac, drug, medijator, neretko i glavni detetov uzor.

Kolika je uloga predavača u nižim razredima osnovne škole, podeliću pišući o svom ličnom primeru za koji smatram da je jedan od svetlijih primera učiteljske struke.

Prvi i drugi razred osnovne škole u malom mestu u kom odrasla protekli su nam sa starijim učiteljem prema kom sam osećala od samog početka strahopoštovanje, a kako je vreme prolazilo i odbojnost.

Sedmogodišnjem detetu se neke slike toliko urežu u sećanje da naprosto ne blede ni nakon 20 godina. Ne, nisam imala problema sa učenjem, bila sam odličan đak od samog početka. Ali, u odnosu i mojoj refleksiji prema učitelju nešto nije štimalo.

Nakon dve godine provedene sa njim (to je polovina nižih razreda, svakako nimalo zanemarljiva) u trećem razredu, nakon učiteljevog odlaska u penziju, osmeh predivne učiteljice Dragane ugrejao je, kako učionicu, tako i moje dečje srce.

Učiteljicu prijatne spoljašnjosti, unutrašnjeg mira, punu topline i blagosti sam sa ogromnom lakoćom i spontanošću zavolela.

Nesvesna tada, ali u razmišljanjima mnogo godina kasnije, mogu slobodno da kažem da je ona postala  važna ženska figura, vrsta modela u mom životu tih godina.

U momentima kada kod kuće nisam osećala toplinu, u školi jesam. Deca sve osećaju. To ne znači da mi porodica nije bila topla. Ali itekako znači da mi je učiteljicin pristup bio vrsta zamene za toplinu koja mi je ponekad nedostajala u porodičnoj atmosferi.

Svako godišnje slikanje sa razredom iskoristila bih da se uslikam i sama sa njom. Pisala mi je posvete na njima. Drugarica iz razreda i ja smo obožavale da joj poklanjamo ljubičice. Na putu do škole se naberemo i punih šaka, sa sve isavijanim ljubičicama pružamo joj ruke pune cvetne ljubavi.

Imala je veliko srce za sve. Nije bila stroga. Baš onako taman. Njen stav i odnos prema nama u velikoj meri formirao je stav i odnos dece prema školskim obavezama uopšte.

Kraj četvrtog razreda mi je bio tužan. Nisam volela rastanke, a znala sam da je neću viđati često (nije bila iz mesta u kom sam pohađala osnovnu školu).

U to vreme nije bilo današnjih načina za ostvariti brzu i svakodnevnu komunikaciju, osim kućnog telefona. I tad sam joj tražila adresu. Da joj pišem pisma. I telefon. Da je ponekad nazovem. Jedina sam iz razreda izrazila takvu vrstu želje.

Zvala sam je. I pisala pisma. Četiri godine sam se dopisivala pismima sa njenom ćerkom koja je mojih godina. Ona mi je pisala i kako je učiteljica. Kasnije smo se i upoznale. Sva ta pisma i danas imam.

Zanimljivo ih je čitati iz perspektive odraslog. I zapitati se, da li je iskreni sjaj u očima ove divne žene imao uticaja na moje opredeljenje profesije? Dakako, ima povezanosti.

Biti učiteljica znači imati mudrosti i taktičnosti u radu sa dečjim dušama. Učiti ih i nečemu važnijem od puko propisanog gradiva. Biti učiteljica znači stvoriti atmosferu međusobnog poštovanja, harmoničnosti i kohezije u razredu. Ne može se svako nazivati učiteljem. Učiteljica Dragana ima tu titulu.

Write A Comment