Složićete se da u današnje vreme gotovo da nema roditelja koji nije pročitao bar jednu knjigu na temu roditeljstva, odgledao nekolicinu emisija ili makar razmišljao o tome kakav bi roditelj trebao biti. Tradicionalno vaspitanje je nosilo sa sobom više snažnih poruka, između ostalih i: “Moje dete – moja briga”, ali se čini da to, sa modernim, iščezava. Država, stručnjaci, roditelji oko nas, svi znaju nešto. I savetuju. 

Pitamo se: Hoću li biti dobar roditelj? Planiramo, radujemo se, tragamo, listamo, zamišljamo. Bum.

Jung je istakao sledeće: “Trebalo bi prethodno pažljivo da proverimo da sve što želimo da promenimo kod dece nije zapravo ono što bi bilo bolje da promenimo u nama samima. Mi ne želimo da priznamo da je vaspitavanje neophodno nama lično jer bi to bio najdirektniji znak da smo još uvek deca i da nam je veoma potrebno da se vaspitavamo.”

Tu dolazimo do suštinske uloge roditeljstva. I dečjeg vaspitanja… ovaj, sopstvenog?

Idealno roditeljstvo ne postoji. Ni vaspitanje. Što pre prihvatimo da ćemo grešiti, bićemo manje zahtevniji prema sebi. Škole roditeljstva mogu da pruže neke osnovne smernice, složiću se. Literatura takođe. Ali ne dovoljne. Niti jedine. Zašto to mislim? Jer je svako individua za sebe. Jer ne postoje opšte-dobro-najbolje-vaspitanje. Jer. Jer. Jer…

Prevashodno ona “Mogla bi se roditi već vaspitana deca ako bi roditelji bili vaspitani” nam suštinski ukazuje gde je ključ. U nama samima.

Ukoliko se mi ne osećamo dobro u odnosima sa ljudima, partnerom, ne uspevamo funkcionalno rešavati probleme, mislite li da smo dobar primer socijalizovanog odnosa?

Ako smo navikli da galamom “rešavamo” problem, kako očekujemo da dete bude mirno i poslušno i da ne viče na mlađeg brata/sestru?

Ako potiskujemo svoje nezadovoljstvo i gomilamo ga u sebi, kako ćemo učiti dete da se suočava sa problemom, frustracijom, strahom?

Šta ako ne znamo na pravi način da iskažemo, regulišemo i upravljamo emocijama, a na igralištu se iščuđavamo i grdimo dete koje plače i valja se po travi jer je ljuljaška trenutno zauzeta?

Optužujemo sopstvene roditelje za svoje nedostatke, tražimo razloge, krivce, ne pokušavajući nikako načine. To smo, nažalost, i mi naučili u detinjstvu. A onda, dok trepneš dete optužuje nas!

I ono glavno: Ako nama nije dobro, zašto bismo trebali biti model? Zašto bi dete trebalo da uči od nas? Kako da mu pružimo ono što nemamo? Ne zaboravite da dete ne upoznaje svet koji ga okružuje, već roditelje koji ga upoznaju sa svetom.

Nažalost, ovde škole roditeljstva i “dobronamerne” podrške nemaju ulogu. Uloga je na nama samima. Rastu i korekciji onog JA. Osećanju zadovoljstva u svojoj koži. Ne lažnom: “Dobro sam uvek.” Više učenju i prihvatanju i onih manje lepih okolnosti.

Zbog sopstva. Onda i zbog njega. Često, vašeg svega.

Write A Comment