Naučimo se od malih nogu da zube treba prati najmanje dva puta dnevno, po par minuta. Da ukoliko padneš i povrediš se, ideš kod lekara. Ili zalepiš flaster na ogrebotinu. Da napišemo svoje ime sa pet godina ili ranije.

I mnoge druge stvari učimo kroz život. Negujemo kognitivnu i fizičku higijenu.

Zanemarujući još jednu, vrlo važnu. Emocionalnu. Da, većini odraslih previše je apstraktna. Strana. Neshvatljiva. Nekako van naše moći. I o njoj se ne teoretiše. Daleko bilo! Jer… ko je i nas odrasle tome učio?!

Učio kako da prepoznamo emociju u momentu kada je tu, da znamo da kažemo sebi: Ja sam sada tužan i to je u redu. Odgovor je zaista tačan: NIKO.

Većina dece uči da emocije treba gušiti, potiskivati, ignorisati ih ili se dešava da ih ispoljavaju na neadekvatan način. Tako se devojčicama redovno servira priča: “Ne smeš biti ljuta, ružna si kad plačeš” i sl., dok se dečacima stavlja zabrana na emociju tuge ili straha: “Ti si dečak, dečaci su hrabri i ne plaše se” ili “Nemoj da cmizdriš kao neka devojčica!”

Poruke ovog tipa najčešće kreću od roditelja, a zatim i šire okoline, vaspitača, učitelja i dok dođu do nastavnika veliki broj dece implementira ih u svoju svakodnevicu.

Njima detetu šaljemo zabranu na osećanja, ne pružajući priliku da svoje emocije prepozna niti ih doživi na autentičan način jer je to “sramota.” Prođe vreme i dete odraste. Odraslo dete se budi i npr. nešto je razdražljivo. Ljuto na ceo svet. A ne zna zašto je ljuto pa se još ljuti na sebe što je zapravo ljuto… i začarani krug je uveliko u scenariju emocionalnog života.

Kako bi se sprečile ovakve nesuglasice sa sopstvenim emocijama i razvila emocionalna pismenost, sa detetom od najranijih dana treba vežbati ovu izuzetno značajnu životnu veštinu. Emocionalna inteligencija podrazumeva rad na više aspekata: prepoznavanje i samoregulaciju emocija, empatiju, samomotivaciju, konstruktivne socijalne odnose itd.

Porodica je prva radionica emocionalnog učenja, iskustvena institucija u kojoj dete opaža mnoge roditeljske emocionalne reakcije uzimajući ih često kao jedini ispravni model.

Međutim, učenje se u porodici ne završava. Vrtić i škola imaju, ako ne podjednak, svakako važan zadatak u edukaciji dece o emocionalnom razvoju. Program bi mogao biti raznovrstan:

Radionice – sa fokusom na sitne vežbice koje kod dece jačaju samopoštovanje, svest o sopstvenim emocijama, saosećanje, emocionalnu stabilnost;

Igre uloga – stavljanje u različite uloge čime bi se povećavala svest o emocionalnim stanjima drugih, podsticala empatija i međuljudska briga;

Diskusije u grupi – deljenje sopstvenih osećanja i otvoren razgovor o njima kao način rešavanja problema;

Učenja kroz spontanu igru u realnim i svakodnevnim životnim situacijama (pozajmiti igračke, užinu, školski pribor, pomagati drugarima, vežbe kroz društvene igre poput Ne ljuti se čoveče itd.),

Individualni razgovori stručnjaka (pedagoga, psihologa, vaspitača, učitelja) sa detetom – nešto poput dečje psihoterapije.

 Sve ovo podsticalo bi decu da o istim razmišljaju, razgovaraju, dele i osnažuju se međusobno.

Obrazovni sistem je proizveo pogrešnu poruku koju uporno šalje, a to je stavljati fokus na inteligenciju uma. Učiti, pamtiti, memorisati, reprodukovati. Na kraju krajeva, većinu zaboraviti.

Dolazi vreme kada ova inteligencija neće biti u prednosti ukoliko nije praćena inteligencijom srca. Učeći od ranih godina kako svoje emocije prepoznati i samoregulisati u momentu konflikta, neuspeha, stresa, u životu kasnije imaćemo mnoge benefite i uspehe.

 

Write A Comment